Mentorstvo u vreme Covida - podrška inovacijama u Srbiji

Mentorstvo u vreme Covida - podrška inovacijama u Srbiji

Nataša Stojanović

Poslednjih pet meseci angažovana sam kao mentor nastavnicima uključenim u  projekat „Inovacije u srednjem stručnom obrazovanju“, koji sprovodi Evropska trening fondacija. Moje  zaduženje je bilo da pratim realizaciju dva školska projekta u jednoj srednjoj stručnoj školi u Požegi, malom gradu u zapadnoj Srbiji.

Projekti koje sam pratila bili su višemesečni i interdisciplinarni. Cilj projekata je da se na odabranim nastavnim sadržajima primene inovativne metode rada, da se učenici podstaknu na primenu naučenog kao i da praktikuju rešavanje problema, donošenje odluka i razvoj drugih viših mentalnih procesa. Dugoročno, cilj je da se nastavnici ohrabre da i u budućnosti, posle završetka projekta nastave ekperimentisanje sa nastavnim metodama koje mogu da zamene i unaprede klasičnu, predavačku nastavu koja dominira u našim školama.

Vreme pandemije COVID-19 je, pored svih problema, donelo i mogućnost sticanja nekih novih iskustva i uvida.  Naime, školski projekti koje sam pratila u ulozi mentora, otpočeti su u vreme strogih epidemioloških mera,  kombinovanog modela rada škola (pola odeljenja prati nastavu online, a pola dolazi u školu), neplaniranih mini raspusta i slično. Mentori su u takvim uslovima jedino mogli da održavaju online konsultacije. Kako nije bilo moguće realizovati uobičajeni obrazac mentorstva kroz neposredne posete školi i posmatranje aktivnosti u samoj učionici, morala sam da se i sama prilagodim i pripremim za sticanje novih mentorskih veština za koje sam sigurna da će nam u budućnosti biti sve potrebnije.

Tok procesa u okviru jednog od projekta pratila sam preko gugl učionice koju su nastavnici u učenici koristili kao platformu za razmenu informacija, zadataka za učenike i materijala. To mi je dalo mogućnost da vidim vrlo „živu“ , kontinuiranu aktivnost na pojedinačnim zadacima i glavni utisak mi je da su učenici intenzivno razvijali pre svega svoje digitalne kompetencije, jer je nastavnica vrlo planski i postupno uvodila nove alate u svaki deo projekta uz pomoć kojih su učenici rešavali određene etape na projektu. Prateći aktivnosti u virtualnoj učionici mogla sam da vidim i više nego u neposrednoj poseti školi, jer sam sinhrono pratila zahteve nastavnika i odgovore učenika, mogla sam da neograničeno „posećujem“ učionicu, da naknadno pregledam i analiziram materijale, zadatke, aktivnosti učenika i povratne informacije nastavnika. Drugim rečima, mentoru su mnoge informacije dostupnije na ovaj način nego u toku neposredne posete času. Ovi uvidi su mi dali mogućnost da ponudim savete nastavnicima pred svaki sledeći korak i da zajedno s njima analiziram proses napredovanja učenika. 

Informacije o realizaciji drugog projekta koji se realizovao u istoj školi, dobijala sam na zum sastancima koje sam održavala sa kordinatorom projekta. Sastanci preko zuma uglavnom su služili razgovoru o toku realizacije, eventualnim problemima koji su se javljali i međusobnoj razmeni ideja kako prepreke mogu da se prevaziđu. Dakle, mentorska uloga je bila posredna, nisam mogla da direktno ispratim bilo koju aktivnosti učenika, nego sam o njima saznavala naknadno, nakon realizacije. Bila je to i nova uloga za mene, učila sam na koje nove načine uz pomoć tehnologije mogu da budem od pomoći nastavnicima u realizaciji nastavnih aktivnosti.

S obzirom da nisam lično poznavala nastavnike, svaki sastanak sam započinjala pričom o atmosferi, „pandemijskoj“ organizaciji rada u školi i o onom što je trenutno aktuelno kod svih.  S obzirom da i ja radim u školi, razgovarali smo o dešavanjima van projekta. To je služilo „opuštanju“ atmosfere, izgradnji poverenja, boljem razumevanju i upoznavanju, kako bih obezbedila što potpuniji i tačan uvid u trenutne faze na projektima i otvoren razgovor o eventualnim preprekama u njegovoj realizaciji. Uvidela sam da je nastavnicima to vrlo važno, i da me ne doživljavaju kao spoljnog kontrolora koji govori iz ekrana na računaru, već saradnika, podršku i motivatora za realizaciju svih planiranih aktivnosti.

Iz rada na drugim projektima, znam da je neposredna komunikacija jednostavniji, spontaniji i brži put da se postigne profesionalno uvažavanje i saradnja.  Drugim rečima, smatram da je online mentorstvo teže za izgradnju neophodnog međusobnog poverenja mentora i nastavnika. Nije nemoguć cilj, ali je teži i sporiji.

Na samom kraju realizacije oba projekta, dobila sam priliku da odem u  neposrednu posetu školi, i da prisustvujem predstavljanju produkata višemesečnog rada oba školska projekta. U ovom događaju učestvovao je veliki broj učenika i nastavnika (ne samo oni koji su učestvovali u projektu), direktor škole ali i gosti van škole.  Atmosfera u školi je bila otvorena i srdačna, svi su bili spremni za razgovor o produktima i procesu rada. Sve ovo, kao i brojnost i kvalitet nastalih produkata, svedoče o uspešnosti projekta.

Na početku neplanirano, ali sticajem okolnosti realizovana onlajn mentorska podrška školama,  pored toga što je razvila moje digitalne kompetencije, omogućila mi je da uočim sve mogućnosti ali i ograničenja ovakvog načina pružanja podrške. Verovatno će buduća istraživanja i praksa ukazati koje mentorkse aktivnosti je moguće realizovati online a za koje je neophodan neposredan uvid u proces nastave/učenja i neposredna komunikacija sa nastavnicima i učenicima.